O projektu

Град Крушевац изнедрио је велики број познатих и цењених глумаца. Многи српски глумци своје прве глумачке кораке направили су управо у Крушевцу. Из Крушевца потичу доајени српског глумишта али и глумци млађе генерације које гледамо у популарним серијама и филмовима. Текстовима и фотографијама на порталу Телевизије Плус , 6 текстова, бавићемо се управо глумцима који на жалост нису више међу живима али и глумцима који су тренутно на врхунцу каријере. Трудићемо се да их представимо као уметнике али и Крушевљане.

ТАШКО НАЧИЋ

Ташко Начић још један је српски, филмски, телевизијски и позоришни глумац који је рођен у Крушевцу и то 7. априла 1934. године. Глумом је почео да се бави још као гимназијалац. 1952. године уписао је Академију за позоришну уметност и студирао у класи професора Мате Милошевића. 1954. године започео је званичну глумачку каријеру представама „Станоје Главаш“ и „Госпођа министарка“ које су се изводиле у Народном позоришту у Београду. Играо је и у представама Атељеа 212 а стални ћлан овог позоришта постао је 1961. године. Остварио је близу седамдесет позоришних улога а нису му мањкале ни улоге у филмовима. Најзапаженију филмску улогу остварио је у филму „Давитељ против давитеља“ а за улогу Пере Митића награђиван је на више филмских фестивала. Млађе генерације памте га и по улози Божидара Мајковића у серији „Бољи живот“. Ташко је преминуо 1993. године 26. марта у Београду где је и сахрањен на Новом гробљу. На Тргу глумаца у Крушевцу налази се и биста овог доајена српског глумишта.

МАРКО ЖИВИЋ

Крушевљанин Марко Живић рођен је 4. априла 1972. године. Глуму је завршио 1995. године на Академији уметности у Новом Саду Радио је како у позоришту тако и на филму. У Позоришту на Теразијама и Београдском драмском позоришту био је у сталној глумачкој постави а памтићемо га по представама „Кад су цветале тикве“, „Лет изнад кукавичјег гнезда“, „Делиријум тременс“... Остаће упамћен и по бројним телевизијским улогама као што су Лепи Лукић у серији „Фолк“, Мика Армуника у серији „Пси лају ветар носи“, Газда Исак у „Монтевидеу“... Опробао се и као телевизијски водитељ. Током 2007. године водио је емисију „Марко Живић шоу“, учествовао је у талент-шоу програму „Аудиција“ као члан жирија а водио је и квиз за средњошколце „Здраво Европо“. Марко је посебно био везан за родни град Крушевац и често је говорио да је Лазарица његова кућа а Београд његов дом. Поред Лазарице, Марко је дане детињства провео у викендици на Јастрепцу где је уживао у миру, тишини, природи... Марко нас је прерано напустио, у 49. години живота преминуо је у Београду 14. октобра 2021. године. У родном Крушевцу крајем октобра исте године, само две недеље након његове смрти, освануо је мурал са његовим ликом. Мурал је насликан на углу улица Цара Лазара и Војислава Илића. Крушевачко позориште требало би ускоро да добије нову, Малу ноћну смену, која ће носиту име по овом прерано преминулом глумцу.

МИЛИЈА ВУКОВИЋ

Милија Вуковић, првак драме Крушевачког позоришта рођен је 3. септембра 1947. године у Витошевцу код Ражња. Глуму је заволео као средњошколац а након завршене среднје Економске школе у Параћину уписао је Академију за позориште, филм, радио и телевизију Универзитета у Београду. Факултет није завршио због болести али је после опоравка каријеру отпочео улогом Манета у представи „Зона Замфирова“ 1973. године управо у Крушевачком позоришту. Иако је имао више понуда да буде део Београдског народног позоришта, Милија је одлучио да остане у Крушевцу где је низао позоришне улоге у различитим жанровима. Остварио је и неке запажене телевизијске улоге - као др Крсмановић у телевизијској серији Синише Павића „Срећни људи“ али и као пријатељ Митар у серији Радоша Бајића „Село гори а баба се чешља“. Поред глуме бавио се и режијом па је представа „Ивкова слава“ коју је управо Милија режирао била део програма трећег Фестивала драмских аматера Расинског округа. Са легендарним Милорадом Мандићем Мандом играо је раме уз раме у представи „Пут око света“ а последњу филмску улогу остварио је у филму „Клевета“ Горана Ерчевића 2012. године. Током своје каријере добио је велики број награда од којих су најзначајније награда за животно дело на Нушићевим данима у Смедереву као и награда „Витез од чарапаније“ која му је додељена 2018. године. Преминуо је 16. априла 2020. године после дуге и тешке болести. У част доајена српског глумишта у априлу ове године у Крушевачком позоришту одржана је Позоришта ревија „Милијини дани“.

ВЛАСТИМИР ЂУЗА СТОИЉКОВИЋ

Властимир Ђуза Стоиљковић, српски позоришни, радио и филмски глумац, рођен је у Ражњу 30. јуна 1929. године. Рођен је у учитељској породици од оца Младена и мајке Лепосаве. Гимназију је завршио у Крушевцу а глумом је аматерски почео да се бави управо као средњошколац. Професионалну каријеру започео је у Крушевачком позоришту 1946. године. Током студија на Позоишној академији, 1951. године, почео је да игра у Београдском драмском позоришту, где је радио до 1968. када прелази у Атеље 212. Највећу популарност стекао је улогом у филму „Љубав и мода“ за који је отпевао и чувену песму „Девојко мала“. Једна од његових најпопуларних улога свакако је била и улога Родољуба Петровића у дуговечној серији „Позориште у кући“. Млађе генерације памте га као Контеа Марија Марка дел Тинторета у серији Синише Павића „Срећни људи“. Остварио је више од 100 улога у филмовима, серијама, емисијама а за последњу оставарену улогу у филму „Без степеника“ освојио је постхумно Grand Prix на филмским сусретима у Нишу. Поред позоришта и филма, Ђуза је више од 340 улога остварио и у Драмском програму Радио Београда. Позајмљивао је гласове јунацима цртаних филмова а остаће упамћен као Патак Дача, Пепеле Твор, Оптимус Прајм... О наградама и признањима овог доајена српског глумишта чији корени вуку из града под Багдалом сувишно је писати јер им се не зна броја. Свакако, најзначајније су Октобарска награда града Београда, Добричин прстен као и Статулета Златни ћуран која му је уручена 2009. године за животно дело. Преминуо је 17. јуна 2015. године у 86. години живота на Клиници за инфективне и тропске болести. Кремиран је 23. јуна на Новом гробљу у Београду.

РАДМИЛА САВИЋЕВИЋ

Једном речју Крушевљанка – Радмила Савићевић, југословенска и српска глумица рођена је 8. фебруара 1926. године управо у Крушевцу. Радмила се након завршене школе придружила Крушевачком позоришту са којим је гостовала по целој Југославији. Каријеру је започела са 20 година ,1946. године а педесетих година двадесетог века Радмила је постала првакиња „Београдског драмског позоришта“. Улоге по којима је памте широке народне масе су Виолета у „Камионџијама“, мајка Вука у „Позоришту у кући“. Велику популарност стекла је играјући у серијама „Бабино унуче“ и „Врућ ветар“. Незаобилазне су свакако биле и у породичним серијама Синише Павића.Недељом увече засмејавала нас је као Жарка у „Бољем животу“ а пар година касније највећу пажњу привукла је улогом Риске Голубовић у серији „Срећни људи“. Преминула је 8. новембра 2001. године у 75. години живота. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана. 2003. године добила је постхумно награду „Жанка Стокић“ а Федис је од 2021. године по њој назвао Награду за најбољу женску епизодну улогу.

МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ ЧКАЉА

Кувар Јордан, стриц Гвозден, Јаре, ујка Фирга само су неки од ликова које смо обожавали гледајући Миодрга Петровића Чкаљу на малим екранима. Чкаља је рођен 1. априла 1924. године у Крушевцу. Био је четврто дете Чедомира и Христине Петровић. Живели су у Балшићевој улици у Крушевцу где се и данас у дворишту породичне куће Петровића налази биста једног од најпознатијих глумаца бивше Југославије. Чкаља је управо у Крушевцу завршио Гимназију где је и почео да се бави глумом. Своје прве глумачке кораке направио је управо у средњој школи – похађајући драмску секцију. 1946. године Миодраг Петровић Чкаља постао је члан Драмског студиа Радио Београда и тада је његова каријера и кренула узлазном путањом учешћем у емисији „Весело вече“ . 26 година, од 1951. до 1977. године био је члан Хумористичког програма у Београду а своју прву, велику, телевизијску улогу остварио је у серији Телевизије Београд „Сервисна станица“ где се прославио тумачећи лик кувара Јордана. Ова серија емитовала се уживо и покренула „тренд“ празних улица недељом увече – јер су сви у вечерњим сатима гледали Мију Алексића и Чкаљу. У серији „Љубав на сеоски начин“ у којој је глумио стрица Гвоздена који на силу, заједно са деда Пауном покушава да ожени унука Милорада Чкља показује какав комичар зна да буде. Серијал „Камионџије“ трајао је пуних десет година и добио два филмска наставка а генерације се и дан данас до суза смеју доживљајима Паје и Јарета. Улога Јарета једна је од најпопуларнијих коју је Чкаља остварио. Петровић је 1976. године стекао статус слободног уметника . Поред улога у серијама остварио се и у филмским остварењима – „Орлови рано лете“, „Бог је умро узалуд“, „Авантуре Боривоја Шурдиловића“, „ Камионџије опет возе“.... Добитник је више награда - Стеријине, Седмојулске, Нушићеве, Ртс-ове награде за животно дело. Умро је 20. октобра 2003. године у Београду. Њему у част Крушевљани сваког 1. априла , на дан када је Петровић рођен , одржавају финално вече Мешународног фестивала хумора и сатире „Златна кацига“ . Фестивал је ове године прославио јубилеј – 30 година постојања. Да Крушевљани нису заборавили Миодрага Петровића Чкаљу доказ је и биста овог великана, доајена српског глумишта која од пре пар година краси Трг глумца који се налази у самом центру града.